Ako ikada?

Taj osecaj kada ti vise nista nije jasno. Kada preispitujes svaki svoj potez i pitas se da li si pogresio, a znas da jesi. Samo pokusavam da nadjem bar jedno mizerno objasnjenje koje ce zataskati cinjenicu da se ne radi samo o tebi. Niko mi ne moze reci da je to tek tako, a pogotovo ne ti. Ti jesi nesto nalik tome, ali opet bledo.
Ne desava se svaki dan! Znam to. Jedan broj nije dovoljan. Nikako ne sme ni da lici ne prethodni.
Nije u tvom stilu, razumem. Ali pokusaj i ti ovo da pogledas sa neke druge strane. Koliko je godina proslo od kada je pocelo? Koliko si to zeleo tada da ja uradim. A sad?
Jedna kap je pala na nas. I tako mokri, korak za korakom gazimo putem koji se ne vidi sa mog prozora a tako je mracan. I?
I opet onaj osecaj. Znas da u zivotu postoje samo greske, a opet ti je krivo. Svaka dobra stvar je zapravo greska greske koja se javlja preko par nepromisljenih poteza. Tada zid, mada ni on nije dovoljan. Svaki zajednicki uzdah je ono sto pamtis, a pogled se samo trudis da zaboravis.
Ideja o svemu tome ne ide nigde. Pokusaj da skrenes misli? Ne ide... ne ide...
Stisak je ispitivanje same jacine veze, a opet takav kakav je.
Kratak uzdah i prosto ispred tebe.
Ti jos uvek ne shvatas?
Nije ti jasno?!
A pitas li se sada zasto ti gledas desno?

Ostra je ivica pukih zelja i neostvarenih fantazija zivota koji nije ovde, a tek kada odem. Tada nista ne razumes. Mislis da je ono sto sam ja radio ustvari ono sto radis ti, ali ne... Ti samo pokusavas da ne budes ono sto sam ja zataskavajuci svaki svoj prethodni potez novom gluposcu i novim cinizmom, losim stavom prema zivotu i lakomislenim odlukada koje te posle izjedaju iznutra.
Ovde jeste zagusljivo, ali kroz taj prozor nista ne izlazi, veruj mi... Nije da nisam probao...
U svakom tom dimu je jedna prica. Svakim dimom gubis priliku da jednu takvu ispricas, a svestan si toga. I opet protiv sebe.
Nisi ti taj koji treba da shvati sve ovo, vec onaj koji treba da prenese samo mali deo ideje o svemu ovome na nekoga ko ce biti jos vise zbunjen a razumece. Na nekoga ko zivi levo odavde a opet ne u mojoj ulici na koju ne gleda prozor moje smesno male sobe bez pogleda na tebe.
Ti si uvek bio treci deo moje slagalice, a kada bih ti to rekao ti bi odbijao da priznas da znas o cemu pricam. I uvek si mislio da ti nije stalo.
Opet si tu...
Sada znam...

I kada se zrtvujes za sve sto nije bitno ili bar za nesto sto ne mislis da je bitno shvatis koliko ti ustvari ne maris... Shvatis koliko si sacinjen od rokova, pritisaka i neispunjenih ocekivanja. Koliko mislis da ne znas gde si i koliko mislis da ti traje ta cigareta. Jedan dim nije jedan dah.
Mali svet sumornih desavanja i propalih ceznji trulog, ofucanog, bedno iskarikiranog psihofizickog stanja jedne tacke desno od moje ulice. Daleko niz prav put ka tamo. I ako vristis...
Sada je 6:06.
Ti jos uvek nisi ovde a vreme je da odes. Ostavi kljuc ispod otiraca i zapamti da je tu, jer sledeci put kada budes dolazio cudices se zasto nije tu. Stvari nisu uvek tamo gde ih TI ostavis. Sasvim je sigurno da su tamo gde one zele i treba da budu.
Mene sam ostavio tamo!

Tesko mi je da ovo pricam ... 
Koliko puta zatvoren u sebi mislis da neces naci izlaz iz toga? Koliko puta se razocaras na dan? Koliko puta posegnes za kvakom koje nema i koliko puta ti krene suza niz obraz kada pogledas oko sebe? E, toliko puta probaj da pomislis na ono o cemu ne pricamo. Ja sam se mnogo puta zapitao, da li je uopste vredno, znajuci da nije. Ali opet sam iznova to radio. To je deo onog cudno malog sveta u koji me je ovukao ovaj cudan pogled sa tvog prozora...
Shvatices jednom kada ustanes popodne, moleci se da je napolju vec mrak i da si sigurno sam, da stvari nikada nisu onakve kakve ces zeleti da budu. I ma koliko se pravio da te to ne dotice u ruci ces drzati papir na kome ce sve biti napisano da nikada ne zaboravis. A kada pokusas da ga se otarasis bice uz tebe kao ti uz mene.
Kao kroz staklo...
I ma koliko ogledala razbio jednom ces morati da odes. Veruj mi ... Otvorices prozor i kroz prasinu koja se digla u sumornom potkrvolju docices do jedinog ogledala koje nisi razbio i u njemu neces videti nista sem mene...

Ovo je jedan od onih trenutaka kada samog sebe presecem tvojom mislju gledajuci duboko u odraz mojih ociju u tvojim. Cujem kako zatvaras oci i osecam kako dim cigarete duvas pravo ka meni. Tada otvaram oci a ti se smejes jer nisi tu.
Zatvorio sam vrata moleci se da ne mogu da se zakljucaju... Jer to i jeste jedini nacin da se ukradem i samog tebe sakrijem u mojoj smesno maloj sobi koja gleda na tvoju ulicu cak i kada moja ne. Pokupim se i nikada ti ne kazem gde si, a znam da ces znati da cu te naci.
Ja opet pricam u prazno! Ti mozda i slusas, ali ne onako kako bih ja to zeleo. Nije prvi put da sam ti ovo rekao...
Ustani!

Prica koju zelim da pretvorim u liniju je vrlo duga a ti nisi taj koji bi trebao da je vidi.
Kada izadjes skreni levo, pa jos jednom, zatim opet levo i na prvoj sledecoj raskrsnici levo. Da vidis kako je meni...  Ja svaki dan prozivljama isto to, a ti mislis da ces kroz par pica shvatiti? Iznova i iznova...
Vrata su ti otvorena kao sto su i bila kada si dolazio. Jer od tada se nista nije promenilo. Ista ova soba koja ne gleda na ulicu u kojoj je, a na veoma smesnom mestu stoji. Ne na tom nego na sladecem mracnom prostoru u koji mozes da potones cak iako znas da tu jeste ono sto obicno nije ili cak da je to samo privid, crta po kojoj ubedjeno hodas ne bi li izasao iz sranja u koje si upao. A kada se okrenes!? Nikakav trag.
Krs stvari oko mene a ja pricam sa budalom o njemu verovatno nevaznim stvarima...
Prasina...
I napokon ostao sam sam sa tobom. Da iako nisi tu mogu da ti se poverim i objasnim da nisam to bio ja, da nisam hteo da napravim to. Da sam samo zeleo da drzim sve lepo u rukama oko tebe! A kada god pogledam ispred samo sam video trag, isto onaj trag kojim sam dosao a koji ne vidim kada se okrenem. Ni ja, ni ti, ni levo...
Znas, mora doci i taj dan kada necu toliko razmisljati da li da skrenem na trecoj... Bice mi zao... Ali opet bicu tu znajuci da ti neces. A opet nadajuci se...
Tiho...