Ako ikada?

Prica koju zelim da pretvorim u liniju je vrlo duga a ti nisi taj koji bi trebao da je vidi.
Kada izadjes skreni levo, pa jos jednom, zatim opet levo i na prvoj sledecoj raskrsnici levo. Da vidis kako je meni...  Ja svaki dan prozivljama isto to, a ti mislis da ces kroz par pica shvatiti? Iznova i iznova...
Vrata su ti otvorena kao sto su i bila kada si dolazio. Jer od tada se nista nije promenilo. Ista ova soba koja ne gleda na ulicu u kojoj je, a na veoma smesnom mestu stoji. Ne na tom nego na sladecem mracnom prostoru u koji mozes da potones cak iako znas da tu jeste ono sto obicno nije ili cak da je to samo privid, crta po kojoj ubedjeno hodas ne bi li izasao iz sranja u koje si upao. A kada se okrenes!? Nikakav trag.
Krs stvari oko mene a ja pricam sa budalom o njemu verovatno nevaznim stvarima...
Prasina...
I napokon ostao sam sam sa tobom. Da iako nisi tu mogu da ti se poverim i objasnim da nisam to bio ja, da nisam hteo da napravim to. Da sam samo zeleo da drzim sve lepo u rukama oko tebe! A kada god pogledam ispred samo sam video trag, isto onaj trag kojim sam dosao a koji ne vidim kada se okrenem. Ni ja, ni ti, ni levo...
Znas, mora doci i taj dan kada necu toliko razmisljati da li da skrenem na trecoj... Bice mi zao... Ali opet bicu tu znajuci da ti neces. A opet nadajuci se...
Tiho...